Dragi Deda Mraze...

Ivana (7 godina): Dragi Deda Mraze, želim bicikl za Novu godinu. Vozila bih ga sve vreme! I da imam sve petice.

Ivana (17 godina): Dragi Deda Mraze, želim bicikl dečka, nekog od onih mojih smotanih, za Novu godinu. Vozila bih ga sve vreme! I da imam sve petice.

Ivana (18 godina): Dragi Deda Mraze, želim dečka, nekog od onih mojih smotanih, za Novu godinu. Vozila bih ga sve vreme! I da imam sve petice.

Ivana (19 godina): Dragi Deda Mraze, želim dečka za Novu godinu. Vozila bih ga sve vreme! I da imam sve petice....Ma da si ti živ i zdrav!

Shvataš? Prekasno. I gde je tu smisao?

Ponovo sam počela da razmišljam o smislu.

Naravno što više razmišljam sve ima sve manjeg smisla.

Po prvi put u životu imam svoj ključ.

Da, bre, imam dvadeset godina. I da, bre, nikad svoj kluč u životu imala nisam. Pa... Možda jesam ključ onog lanca svoje bicikle. Dok mi i njega moji nisu uzeli sa sve lancem kako bi time zaključavali kapiju. I ne znam zašto uvek kažem moji, kad se misli samo na moju majku. Lanac je naravno na kiši zardjao, a kapija tako ostala trajno zaključana. Imamo dve kapije, srećom. I tako ja ostadoh bez jednog jedinog svog ključa. Mozgovi... Ženski. Kako vreme prolazi sve više se primećuje nedostatak muškarca u ovoj kući.

Ključ od kuće? Šta će ti? Pa uvek je neko kod kuće. Nije ti potreban.

Selgnula bih ramenima, prihvatajući i shvatajući poentu mojih.

I dalje je neko uvek kod kuće.

Vera.

Kao i uvek.

Pre oko godinu dana zvonila sam i zvonila.

Najzad mi je majka otvorila vrata.

Ajde bre, gde ste do sad?

Pa ja sam mislila Vera će.

I pošla je ona. Ali...

Prelom kuka, par meseci kasnije kao posledica gangrena, nepokretnost... I kjuč koji sada, od pre neki dan zvecka u mom džepu.

Da, tek od pre neki dan. Nakon što sam se veče pre toga smrzavala pred vratima čekajući je da dodje kući. Nakon svega. Shvatila je najzad. Sada kad iako uvek nekog ima kod kuće nema uvek ko da mi otvori.

Otključavala sam vrata po prvi put svojim ključem, puštajući kuče da udje prvo.

Radosno je utrčalo unutra.

A ja?

Istina je da skoro nisam osetila veću želju da pobegnem iz iste.

Ne mogu više!

Pfff... Velika stvar!

Brzo mi prolaze dani. I tako nailaze neki novi dani s kojima ponovo ne znam šta ću. Još manje šta ću sa sobom tih dana. A tek šta ću sa drugima. Jer me nekako svi nerviraju.

Neke sitnice me vade s vremena na vreme, ali samo na kratko.

Ustajem jednog jutra, dižem roletnu i vidim kako se ulica beli u nedogled. Sneg! Ne da me je oraspoložio. Kao malo dete sam se obradovala.

Ali me ponovo neke druge sitnice iznerviraju i vrate na početak.

I ponovo čekam neke treće sitnice koje bi me povadile.

Da li me to čini jadnom?

Kako se poruše sni a isto smo sanjali...

Sasvim neprimetno umireš. Umireš po drugi put. Ne znam kad me je više bolelo. Onda, pre osam godina, kada sam stajala sa grumenom zemlje u rukama, stežući ga čvrsto i ispuštajući najzad medju prstima ono što je od njega ostalo kad su me nečije ruke naglo povukle unazad, sklonivši me sa te hladnoće. Ili sada. Sada kada osećam da umireš ponovo. Ovoga puta u meni. Svaka naša uspomena, tvoja i moja, padajući u zaborav ostavlja za sobom prazninu koja se ubrzo ispunjava bolom. Uspomena mi već nestaje. A bol? Ne znam gde ću više s njim!

Suze me preplavljuju dok najzad ne skliznuše niz obraze.

Tata, nadam se da ćeš mi oprostiti. Ja ne mogu. Ali ja sam uvek i bila stroža prema sebi nego što si ti bio.

Brzo mi prolazi vreme. Nervoznim korakom. Jesmo li sretniji? Jesmo pametniji?

-Kao da sam sto godina ovde., rekao je.

-Jao, znam. I ja sam se skroz navikla.

I zaista jesam. Brzo mi prodjoše ova prva dva meseca studentskog života. Stigla sam da se opustim i da se sprijateljim sa nekolicinom ljudi, i da su mi neverovatno dragi već, i da kisnem s njima, i da se guram pod kišobran s njima, i da se smejem s njima. Da se smejem. A ostalih 60ak osoba? Pa na njihov račun se nekolicina dragih mi ljudi i ja sprdamo. Ali ti ljudi svojim ponašanjem stvarno mole na tako nešto, inače mi ne bismo. :)

-Jel će učiš biologiju za sutra?

-Ne znam ima li svrhe. To je trebalo da počnemo da učimo još pre dve, tri nedelje ako smo ozbiljno mislili.

-Što bre?, zbunila se.

-Pa tako rade "kul" deca na ovom fakultetu.

-Da, bre, da, bre!, smejala se, A od vikenda bismo mogli da počnemo za drugi semestar da učimo.

-Pa red bi bio, dosta smo se zajebavali., nasmejah se.

To je naš najučestaliji razgovor.

-Jel si uradila ovaj i ovaj zadatak?

-A šta planiraš da daješ u januaru?

-Jao, mnogo teško, mnogo teško, mnogo ima da se uči, lele...

-A kako ti ide spremanje kolokvijuma?

To su najučestaliji razgovori ostalih ljudi.

Kad smo već kod toga, prodje i prvi kolokvijum. Opšta hemija sa stehiometrijom.

-Stavi sat na sredinu, da mogu i ja bacim pogled s vremena na vreme., zamolih koleginicu koja je sedela do mene.

Sat koji je do tada ležao na stolu licem nagore, bliže njoj, samo je okrenula tako da ja gledam u njegovu poledjinu.

Ma sve si mi ga nakrivila.

Ali i na to sam navikla već.

E da, zadovoljna sam kako sam uradila, ali čekamo do iduće nedelje rezultate.

Navikoh se na ulice i sokake kojima sada prolazim svakodnevno idući ka fakultetu i vraćajući se kući.

Navikoh se i na peciva i navukoh se na krofne koje u pauzama kupujem.

Navikoh se da u pauzama visim i u čitaonici, toliko sam se navikla i opustila da osim što učim, tamo pišem i neke svoje pričice, a nekad i samo gledam u plafon.

Plafon? Pa kao da ga poznajem već sto godina.

Prolazim kroz krizu identiteta

Nisam kul. To znam. Nikad nisam ni bila. E sad, oduvek sam mislila da sam štreber. I bilo je lepo znati ko sam. Medjutim upisavši fakultet videh kako ustvari štreberi izgledaju. Kako se ponašaju. Kako razmišljaju. I sada? Sada ne znam ko sam.

Možda nije dovoljno živeti?

Možda nije dovoljno vidjati nekog svakog dana da bi bili prijatelji?

Možda je dovoljno vidjati nekog i jednom u par dana, nedelja, meseci i biti prijatelj?

Možda nije dovoljno vidjati nekog svakog dana da bi bio zaljubljen?

Šta ti radi nova simpatija?

Ništa, mama. Baš ništa!

Možda je dovoljno vidjati nekog jednom u ko zna koliko i biti zaljubljen?

Možda nije dovoljno reći ovo je poslednja pesma o njemu?

Možda nije dovoljno reći?

Možda je nekad dovoljno samo ćutati?

Mogu li ja večeras samo da ćutim? I možda sanjam?

Možda nije dovoljno sanjati da bi znao živeti?

Povlačim jedan za drugim dim cigarete. I? Ne osećam ništa. Shvatam-sanjam. Moj mozak ne može da mi pruži onaj originalni trip jer nikad nije iskusio zadati trip.

Jebote, Ivana, pojma ti nemaš!