I baš smo sinoć pravile rezime protekle godine Mic i ja, i sve u svemu i nije nam bilo tako loše, shvatile smo da se pamte samo oni lepi trenuci i naravno ona veća bedarenja, ali dobro, to je to, tako to ide! Spisak želja od prošle godine? Meni se moje nisu ostvarile. Njoj skoro sve jesu. Verovatno zato što sam ja zaželela nešto što nije ni trebalo! Ove godine imam samo tri želje. Prva i ubedljivo najvažnija je da postanem student farmacije! Pod brojem dva svim mojim dečacima, koji su imali i različita, a ponekad igrom slučaja i ista imena, koji su bili sve, samo ne moji, želim puno sreće i sve najlepše u životu! Zbogom moji dečaci, ljubi vas Ic, i ostavlja za sobom u 2009. godini! I na kraju ne mogu a da ne poželim sebi nekog novog dečaka kog ću za godinu dana po starom dobrom običaju zaželeti da zaboravim! Mojoj porodici, prijateljima, svima vama koji ovo čitate želim takodje puno zdravlja pre svega, puno, puno sreće, i uspeha u svemu što započnete, i naravno nikad ne zaboravite 14/5 jeste 5! :)
Otopio se sneg! A baš je bio lep. Ovogodišnji sneg će mi ostati u lepom pamćenju. Pre jedno nedelju dana: Ustajem ja oko 7 ujutru, trljam pospano oči, pitam se koji je dan danas, radni dan, očigledno čim je sat zvonio u 7, a da, sreda, i tek kucka neko na vrata od sobe. Ko bi drugi nego Garislava? I pošla sam ja da joj otključam, da ide malo u jutarnju šetnju, na svež vazduh, i otvaram ja širom vrata, i zablista nama dvema ona belina pred očima. Sneg je padao, i padao, cele noći, i do jutra se zadržao, na svakoj grani, krovu, na svakom stepeniku naše kuće. I ja samo refleksno nabacim osmeh na lice, ipak, ugledala sam sneg. Pogledam, Gariška nije izletela napolje, kao uvek, već sedi uz moju nogu i gleda. Gleda širom otvorenih očiju. "Garice, dušo, pa to je sneg!" Ona je spavala cele noći unutra, i ujutru je zatekla drugačiju stvarnost, preko noći sve se promenilo. Ona je prvi put u životu ugledala sneg! I dugo je gledala raširenih očiju sedeći na našem pragu. Ja sam se umila, obukla, spakovala knjige, a ona je još uvek sedela i netremice gledala. Bacila sam ranac na ledja, i pošla. Ona je pošla za mnom. Na stazi u našem dvorištu samo su moje stope ostale, i naravno za njima i male šapice.
Pošto su mi često na pameti one dve reči asocijalna ličnost, reših da vidim šta to zapravo znači. Znam ja da ona to nije zaista mislila, ali svakako me je navela na razmišljanje. Asocijalna ličnost je osoba koja se ne pridržava društvenih pravila, običaja, propisa i opšteprihvaćenih konvencija ponašanja (izvor wikipedia). Ja? Ne čekam zeleno svetlo na semaforu kad god nema potrebe za tim, prelazim ulicu zatvorenih očiju, čak i kada je pešački prelaz obeležen, nikakva garancija, opsujem vozača koji i ne gleda gde vozi i obavezno dodam "Zgazi me bre, slobodno!", moju čuvenu uzrečicu, lažem samo ponekad, tu i tamo, s vremena na vreme, ali uvek osećam grižu savesti, makar to bila i neka bezazlena laž, sitnica, prećutim, mnogo toga sam u stanju da prećutim, jer kada bih svima rekla sve ono što mislim ne bi mi preostalo energije za neke pametnije stvari, krijem se iza neke maske, slike koju drugi o meni imaju, glumim jaku osobu, pretvaram se, ponekad gledam zainteresovano i klimam glavom, a zadržim za sebe svoje pravo mišljenje, smejem se i kada mi nije do smeha, i kada mi nije jasno zašto bi uopšte trebalo da se nasmejem, ali to ipak učinim, jer jednostavno to se tako mora! To su te društvene norme! Sve u svemu ja nisam je*ena asocijalna ličnost, u društvu se ponašam kao i svi drugi, manje-više isto, a privatno, e privatno sam možda uvrnuta, to joj priznajem!
Lepo mi je ovih dana! Ispunio mi se jedan od najdražih snova, tako dugo sanjan! Zagrlila sam Vladu Georgieva!!! Mnogo lepo veče, neopisivo! Nakon ko zna koliko vremena blistala sam! I još uvek prosto blistam. Veliko hvala dugujem mojoj Mic, naravno, da mi nije nje ne bih ni otišla. Ali podjednako veliko hvala dugujem jednoj Sanji, neodoljivo luckastoj Sanji koju sam prvi put videla u životu! Prišla je i rekla: "Samo budi strpljiva, ali uporna! U svemu!" I tako puna pozitivizma prenela ga je malo i na mene! Jer ja sam dovoljno smotana, ovakva kakva jesam, i nikad se ne bih usudila da pridjem tako blizu svojim snovima. Ali, njoj je to polazilo za rukom, tako lako. I uhvatila je Sanja njegov pogled, on je pružio ruku i eto nas dve, odjednom, pored Vlade Georgieva. :) Osećaj? Leptirići u stomaku! :) Sećate se kako to izgleda? Ja sam prosto zaboravila. Sve do sad! Inspirisana, rešila sam da probam još po nešto što se inače nikad ne usudjujem da učinim. I tako sam se prijavila i za neki literarni konkurs. Nema nagrada, nikakvih, objaviće ono što im se bude dopalo, ali i to je neki početak. Videćemo već! Jedan po jedan san! Ipak sam ja dojučerašnja kukavica, i to nevidjena kada su snovi u pitanju!
Monday, December 7, 2009
Ne, nisam tužna... Mama, ne... Ne, ne, ne boli me... Nemam vremena za bol, jer moji prijatelji su tu! Uvek su tu da me vade kad mi je najpotrebnije. Nadja, da mi uvek pravi društvo, da zajedno pevamo Kiše jesenje, našu pesmu, da šetamo, i dugo šetamo, držimo se za ruke, i razgovamo o svemu... Mic, da oduševljeno prati dok joj čitam sve svoje pesme i pesmice, i pričice, da pravi sneška sa mnom, da nam se uglavno iste gluposti dešavaju kada se zaljubimo, i da "ćutimo" za vreme časova nemačkog... Ema, da čini našu školsku klupu potpunom, my study buddy allways and forever, i da uvek kvari posao tišini u koju bih ja u suprotnom potonula, a i da mi se naduri povremeno, reda radi, i da mi udeli kompliment, ali samo kada zaslužim, znači jednom u sto godina, ali to su najiskreniji komplimenti... I još mnogo, mnogo, mnogo toga... Ako sam ikada rekla nešto što nisam smela, oprostite mi! Ne želim više da budem nervozna, da se ljutim, da osećam da se udaljavam od vas! Ne želim! Bez vas moj život bio bi prazan! I evo naišao je moj novembar, moj decembar, moj bedak... Ali... Nije sve bilo kao i uvek! Nisam bila sama! I zbog toga vam neizmerno hvala, sve vas voli vaša Ic! Tu je, hronološkim redom, bila Nadja, da mi pokloni najlepši buket belih ruža, Brana, da mi peva danima vežbajući za interni čas, na kome smo joj Nadja i ja rado aplaudirale, Bane da me pozove i kaže: "Ej, imam dve karte za pozorište, hoćeš da idemo?", Nikola, da i uporkos najgušćem rasporedu nadje vremena da se sa Nadjom i sa mnom prošeta parkom, i kejom, Ema da lista sa mnom ko zna koliko knjiga na sajmu, dok nismo probrale najzad par komada, Mic, da "ne plačemo" uopšte, gledajući najromantičniji film ikada The Notebook... I naravno moja majka da kada sam je u nedelju ujutru, jer sam znala da danas ipak nećemo moći, a da ja ipak neću moći da se oduprem toj potrebi, probudila i pitala "Jel ćemo da idemo?" odmah ustane i podje, i tamo zapali cigaretu, i dugo, dugo stoji sa mnom na grobu moga oca, njenog muža, dok je vetar duvao.
Samo se naježim kada se prisetim, i opet onu istu zimu osetim... 07.12.2002. Šta sam tad znala? Sa jedanaest godina? Ništa. Sada je to ništa malo manje, samo malo, neprimetno malo manje, ali je i dalje ništa. Jedino što sam tada znala i živela sa tim mučnim saznanjem danima, nedeljama, mesecima je to da će mi jednog jutra saopštiti da je taj dan došao, pitanje je bilo samo danas, sutra, kada? I 07.12.2002. rano ujutru ušla je mama u našu dečiju sobu, probudila nas, nije morala ništa ni da kaže, oči su kazale sve. I uvek mi se u ovo doba godine sve vrati, i uvek tako počinje, tonem, osećam kako tonem, a ne radim ništa povodom toga. Sve mi se vrati, ta nevidjena hladnoća, vetar, sneg, tuga... Oštra zima, nema šta. Sećam se mnogih pogleda, očiju, pruženih ruku, ali sve su to nejasne slike, u pamćenje su se urezale samo oči moje majke, i nečije ruke, sećam se jasno nečijih ruku, ne znam ni čijih, sve vreme su bile položene na mojim ramenima, i sećam se tog grumena zemlje koji sam držala u rukama i držala i držala, dok su mi se suze slivale niz obraze, a pahulje snega padale po meni, i dugo sam stajala tako nepomično, dok me one ruke nisu povukle, želeći da me sačuvaju od hladnoće, od svega, i samo sam ispustila onaj grumen zemlje iz ruku koje nisam više ni osećala i pošla sam. Sedam punih godina je prošlo. A mene, mene svake godine u ovo doba nešto vuče u prošlost, i na ovaj dan uvek završim na istom mestu. Na grobu svoga oca.
Ja jednostavno ne umem da furam sreću! I evo počinje, nezaustavljivo ponovo tonem u svoj svet. Odlutam često... I uvek dodje D-moll. I foliram se ja, trudim se da drugi ne primete, i oni koji me ne znaju padaju na tu moju glumu, ne vide dalje od te predstave u par činova koju ja maestralno igram već više sezona, ali... Postoje i oni koji me znaju. I neko me uvek provali. Majka. Oči moje izdajice! Šta ti je? Tišina... Ne odgovaram, ležim, gledam u neku tačku na plafonu, ni u jednu odredjeno, nego eto tako bezveze. I ćutim. Jer otkud znam šta mi je! Suvišna pitanja. Sve mi je! Novembar mi je, decembar mi je, život mi je... Je*em li ga! Odgovaram ja tako, ali u sebi. Ćutim i dalje. Ma ti si sva uvrnuta! Ne odgovaram ni na to. Mada priznajem joj trgla me je tom konstatacijom, nije lako čuti tako nešto od rodjene majke, jer ako me ona najbolje poznaje da li to onda znači da je to tačno? Da li sam ja zaista asocijalna ličnost? Da, da, tu mi je dijagnozu postavila. Ugasi svetlo, molim te! To nije rešenje! Šta ćeš tad sama u mraku, kad ugasiš i poslednje prijateljstvo? ugasila je svetlo i izašla. Još jednu noć sam izgurala sama... Ali dokle ću moći tako? Glupi D-moll! Neki bi to prosto tugom nazvali, nije to, šta je tuga za D-moll... Vuče mi rukav, idemo... Znam taj put, to je prečica za bol.
26.10.2009. Sv. Jovan Zlatousti. Danas je slava moga oca. I počinje, nezaustavljivo počinje... Počinje prošlost. Vraćaju mi se uspomene, stiže me seta. I nisam tužna sve vreme, ali... Kao i uvek u ovo doba godine. Brašno se raspršilo po čitavom stolu, Vera daje instrukcije, dodaj još soli, još malo ulja, sad mesi... A mene nešto pritiska u grudima, osećam da ne dolazim do vazduha, što se više trudim sve manje vazduha uzimam. Otvori malo, molim te. Ne, kako sad? Ne sme da nazebe testo, splasnuće. I vidim i sama da mi nimalo ne ide, jedva stojim na nogama, i prosto mučim ono testo... Vazduha ni od kuda. Sela sam. Pustila ruke da beživotno vise onako sve u brašnu i testu. Zatvorila sam oči, i žmurila i žmurila i žmurila par minuta. A slike se samo redjaju u glavi. Razbistri mi se malo, veoma brzo. I nastavila sam, i napravila sam slavski kolač, jer moje glavne karaketeristike su upravo te, ne ostavljam započeto nikada, teško odustajem, gajim i dalje očevu i moju tvrdoglavost, ne odustajem ja od tvrdoglavosti, nikada! Srećna slava, domaćice. Srećna slava, Ivana!
Ili se možda i mi i dalje igramo? Samo nekih drugih igara, sa drugačijim pravilima, pravilima koje niko ne zna i koja se non-stop menjaju. on (usamljen i navodno neshvaćen): Želiš da se vidimo? ona (nezainteresovana za ovu ponudu, za njega uopšte): Biću iskrena, ja sam za nešto ozbiljnije, a znam da ti to ne možeš da mi pružiš, tako da... Razumeš, zar ne? on (u želji da više ne bude usamljen, da ga neko konačno razume): I ja sam dosta razmišljao u poslednje vreme i shvatio sam da i ja želim to isto. S tobom. ona (zbunjena, na korak da ponovo odbije, ali...): Ozbiljno? Ipak nudi joj ono što traži, a niko drugi ne nudi. Servira joj, samo njoj tu na poslužavniku, na dohvat ruke. uzmi sve što ti život pruža! ili tako nekako... Hmmm... on (misleći da je to ono što želi): Najozbiljnije. ona (već ozbiljno razmišlja o njemu): Pa, ne znam. Možda sutra? on (hladno i već uplašen time što sam predlaže): Važi, dogovorićemo se. Ali da li treba uzeti i ono što nam se nudi ali servirano na sasvim pogrešan način, u sasvim pogrešnoj formi, u formi njega? ona (i dalje razmišlja šta zapravo želi): Otkud ta iznenadna promena? on (trudi se da i dalje bude ozbiljan): Shvatio sam da želim da se skrasim. A nimalo ne zvuči tako. ona (već i sama uplašena tom novonastalom situacijom, uvidja da se vezuje na silu nekim nevidljivim nitima, nekim obavezama, vezuje se za njega): Čujemo se sutra, onda! sutra... prekosutra... . . . nikada... On jednostavno nije spreman, i ona još uvek nije ni dozvolila toj misli da se malo vrti po njenoj glavi on je već plaši onim što je ona predložila, obavezama, znajući da je to sada jedini način da se iz toga izvuku, jer još uvek ne želi to što joj nudi, samo laže sebe! Želi neki izlaz iz samoće, da pobegne od samog sebe, nadajući se da će utočište pronaći u njenim očima, osmehu, poljupcima... Ali ona to ne može da mu pruži! Ona ga jednostavno nikada nije želela!
Ceo vikend sam provela u Prokuplju, na slavi kod mojih iz familije. Drago mi je što sam ih videla sve. Baš mi je bilo lepo sa njima. Igrali smo se sve vreme moj bratanac, bratanica i ja, umoriše me malo. Nemam više kondiciju za takve stvari a i odvikla sam se, mada uspela sam da ponovo pronadjem čar u tim dečjim igrama. Sa bratanicom sam se igrala i na netu, da, visile smo na sajtovima igricezadevojcice.com i igricezadevojcice.net i sva je slatka, uvalila mi se u krevet ujutru da me budi pa smo se zajedno razvlačile još jedno sat vremena, i pričale, i ispričala mi je i za svoju simpatiju, ali sam se zaklela da nikome, nikome, nikome neću ni da zucnem o tome, i hvalila mi se kako je bila dobila 1+ iz matematike, duša moja mala, i upisala sam joj se u spomenar, a sa bratancem sam igrala i košarku na obližnjem igralištu, i fudbal po prvi put u životu, i pričala i sa njim, i saznala i o njegovim mnogobrojnim simpatijicama, a svi zajedno smo igrali karte, šetali, išli na Hisar, tamo smo se jurili, i ko zna šta sve još, i naučila sam ih ponešto korisno, kao npr šta znači koj moj, i još po neke korisne sitnice, jer ja sam ipak trendy tetka! Ma sve su mi zlatni, ljubi ih tetka, uživala sam! I ne mogu da se ne pitam zašto smo mi prestali da se igramo?
I tako počeh sa svojim novim životom, i novim životnim stilom, srećom.
Isekla sam čak i članak iz novina u to ime i zalepila ga na zid.
Odvojite malo vremena za sreću
5 minuta
Čim se probudite, uzmite blokčić i zapišite sve što vam padne na pamet. To je snažan alat za podsticanje kreativnosti i mašte. Posle pet minuta nastavite sa dnevnim aktivnostima.
4 minuta
Uradite nešto što nikada ne radite. Pokušajte da pišete ili perete zube rukom koju manje koristite. (probala sam, zabavno je prvih par puta)
3 minuta
Razmišljajte o vašem kreativnom razvoju. Koje teme i obrasci nastaju iz vaših jutarnjih misli? Šta treba da radite da biste napredovali. Napregnite vijuge, prijaće vam.
2 minuta
Dozvolite sebi da bar dva minuta dnevno probudite dete u sebi. Pravite balone, plešite skačite i smejte se bez razloga.
1 minut
Smejte se od srca, sebi, drugima... Ne ustručavajte se! Prijaće vam!
I počelo je moje sutra pre jedno nedelju dana. Pribeležila sam ostvarene rezultate mog eksperimenta koji sprovodim nad sobom lično poslednjih nedelju dana i evo izdvojiću neke momente tj minute sreće.
5 minuta
Rešila sam da probam nešto novo. probaću sreću! Iako nikad nije bila moj stil života, probaću! Ko zna? Možda mi dobro stoji! Previše sam nervozna već duže, pokvarila sam odnos sa svima... Sve sam upropastila. I ne mogu više! Ne želim više! Sreća... Ko zna?
4 minuta
Ja Ivana Mladenović išla sam ulicom nasmejana! Da! Moguće je! Kiša pada, nebo onako tmurno, ljudi takodje, a ja pod tirkizno plavim kišobranom šetam osmeh! :) Neverovatno, ali istinito! I začujem glas iza sebe Šta se smeškaš? Prijatelj moga oca: Ceo grad je namršten samo se Icka smeška! Baš mi je drago da sam te video! I meni je drago! Eto, ipak mi dobro stoji!
3 minuta
Stagnira moja kreativnost malo u poslednje vreme. Biće bolje! A teme mojih jutarnjih misli? Uglavnom moji snovi. A ja, ja ih volim, čine me srećnom, mnogo mi je lepše uz njih!
2 u 1 Nadja & Ivana
S njom funkcionišem savršeno! Ne znam kako bih bez nje? 1 minut, 2 minuta, i mnogo, mnogo više! Npr, nas dve, Kiše jesenje, Hej curo, šećeru... i naravno djuskanje bezveze, najgluplje što umeš, nema stajanja i ne usudjuj se da skineš osmeh sa lica! :)
I eto, ja sam malo prsla trećeg dana, tj dana posle onog sto ide nakon sutra, znači nakosutra sam prsla, ali uspravila sam se nakon malog pada raspoloženja, i trudim se i dalje! Probajte i vi! Prepisujte od mene, iskopirajte moj novi stil, slobodno! Ko zna? Možda i vama stoji? Sreća...?
Nervozna sam, nervozna, nervozna... Moja najizraženija osobina nedeljama unazad. I sedim skoro, pre jedno nedelju dana sa drugaricom, bile smo u kupovini, sele malo da odmorimo, i pričamo, baš o svemu, nisam navikla prosto na toliku otvorenost s njom, tj nisam ni bila svesna da smo nas dve tako bliske, i pričam ja o tome, kako više ne funkcionišem ni sa kim kako treba, i kako sam konstantno nervozna i neraspoložena, i kako ne mogu više... I pita me Brana: A zašto? I ne mogu a da ne priznam da joj je pitanje apsolutno na mestu! Jedina se setila da ga postavi! Uspešna si, imaš prijatelje, porodicu... Zašto se ti nerviraš? upita me ponovo sa naglaskom na reči ti. Navela me je na razmišljanje, definitivno. Prosto sam se navikla na to svoje večito neraspoloženje, prešlo mi je u naviku, neraspoložena sam i to mi je kao neka konstantna osobina, deo ličnosti mi je postalo to večito neraspoloženje. I baš mi je leglo ovo pitanje ZAŠTO? Vraćam se sama kući, pada kiša i ja celim putem razmišljam i ne vidim više ni ja smisao svemu tome. Stigoh kući, primetih da mi je na kalendaru još uvek septembar/oktobar i odlučih da okrenem novi list. Sutra je novi dan, odlučila sam čvrsto. Sutra...
I nisam ja više tvoja Ic, odavno ja nisam više tvoja Ic. Već dugo sam ja samo posmatrač, povremeno i nemi posmatrač. Posmatram sa strane, posmatram... I navikla sam već. Mislila sam da mi i ne smeta. Trudila se da ubedim sebe da mi ne smeta. Ali ipak mi smeta. I pokušavam već dugo da ti to kažem, ali do tebe to ne dopire. Ti si me jednostavno isključila, stavila na mute... Jer ja sam već vidjena. Svele smo se na puko prepričavanje fragmenata naših života, rekla-kazala... Mislila sam da smo nešto više od toga. Ali izgleda da više nismo, nismo Mic i Ic, već dugo nemamo zajedničke fragmente, a to je ono što daje dušu jednom prijateljstvu. I ne dugujem ti ja... Dugujemo i ti i ja našem prijateljstvu.
Mladenović Ivana is single. Bila i ostala! To je moj način života, bio i ostao, i biće. A ona kratkotrajna promena? To je bila laž. I koga smo lagali? Sebe! To je bilo prijateljski, jer već dugo je jedino prijateljstvo medju nama. I volim te ja, kao prijatelja, drag si mi, bio i ostaćeš, jer ti si upravo onaj koji mi je rekao da me voli, ti prvi, ti i niko drugi. Nikada ni jedan jedini pogled ispod obrva, ni jedan jedini put nisam prstima osetila tvoje ruke, lice, usne... Ti i ja i samo te dve reči Volim te. I verovala sam ti, verujem i sada u to. Volim i ja tebe rekla sam tada. Ali istina je da se ti toga i ne sećaš. I istina je da je i meni nepohodan podsetnik. Hajde da se podsetimo, predložio si. I sve se čini poznatim... Tvoje ruke, usne... bile i ostaće misterija za mene. A istina je da se ni ja više ne sećam. Nije za nas ovo sve... Živeti u laži? Čemu?
Smatrala sam da dugujem sebi još jedno razmišljanje, i da ako postoji i najmanja sumnja onda dugujem sebi da preispitam još jednom svoje prioritete, da vidim da li još uvek sanjam iste snove! I eto, razmislila sam još jednom o svemu. Ispisala sam sve mogućnosti koje postoje, uz budno oko moje majke, i prvo sam precrtala ono što ne bih sigurno, a zatim smo detaljno razmatrale svako moje "možda". I moje "farmacija možda" postalo je "FARMACIJA"!
Pravim se gluva. Najdosadnije pitanje ovih dana! Posebno za one koji još uvek ne znaju šta će da studiraju. Ili za mene koja znam već dugo, i sad sam našla za shodno da budem nesigurna, i svakim ponavljanjem tog glupog pitanja ja sam samo nesigurnija. A šta ceš da studiraš?, uporno se ponavlja to pitanje. Pokušavam da se napravim gluva ali pošto ne uspevam kažem ono što mi je u planu već godinama, moj san. I ja onda odgovorim 'Farmaciju.' I dodam 'Verovatno'. Ni sama ne znam zašto dodam to verovatno. Da, farmaciju. Da, lepo ste čuli. I onda sledi gomila komentara koje ja uopšte nisam ni tražila da čujem, i to ovim redom preko pozitivnih ka negativnim: to je sad perspektivno, baš lepo, drago mi je da mladi idu u tom pravcu, meni drag komentar, i to bi bilo to, nešto ne mogu da se setim nijednog drugog pozitivnog komentara, ali zato negativnih: ma šta će ti to, to jedino van Niša ako ćeš da studiraš, pa šta da radis posle s tim, apotekarica da budeš, to i sa srednjom školom, trgovci to mogu da rade, nemoj to ni slučajno, bolje nešto lakše, etc i pobednički >obećaj mi da nećeš<. Obećaj mi da nećeš! Najupečatljiviji po mom izboru. Ko si bre ti da ja tebi ista obećavam? Ne znam ti ni ime! Jel' ćete svi vi da idete na fakultet umesto mene, da učite umesto mene, da mi plaćate studije, i da se kasnije bavite time umesto mene? A, nećete? Pa šta onda hoćete? Ma ko vas šta pita bre? Sve vas koji umete samo tudju pamet da solite? Sve vas koji zapravo niste zadovoljni svojim izborom, pa sad i tudji ne valja? Sve vas koji ne umete da sakrijete zavist? Sve vas do čijeg mi mišljenja nimalo nije stalo? Ko vas šta pita bre? A oni do čijeg mi je mišljenja stalo znaju da smeju jedan jedini kometar da daju a to je: Šta god te čini srećnom! I sada sama sebi da ponovim pitanje. Ivana, šta te čini srećnom? Ne znam, ne znam više ni sama, razmišljam, sve više želim da odustanem od svog nekadašnjeg sna jer nisam sigurna da i dalje sanjam iste snove. I eto, da rezimiramo, ne znam. Ne znam, ne znam, ne znam... želim da razmislim još jednom o svemu! Jer sad je pravo vreme za razmišljanje, premišljanje i predomišljanje. Studiraću sta ja hoću! To je jedino sto znam. I još nešto samo, kada mi neko ubuduće bude postavio čuveno pitanje šta ćeš da studiraš? odgovoriću samo: Višu djubretarsku. Da, da, dobro ste me čuli. To je čini mi se najperspektivniji posao u ovoj našoj zemlji. Sve bude i prodje, ali djubre ostaje djubre!
Možda smo mi dva različita sveta, sasvim daleka, ali ipak najbliži smo! I ko zna koliko puta sam se i naljutila na njega, i isto toliko puta sam nakon samo par dana zaboravila i zbog čega sam se ono beše naljutila. I uvek smo tu, uvek ostajemo najbliži. Jer on je jedini. Jer on je jedini koji me kada me sretne s rancem na ledjima pita "Gde si pošla?" Jer on je jedini koji me zadirkuje kada se sekiram zbog nebitnih sitnica, i ne odustaje dok i ja konačno ne počnem da se smejem sama sebi. Jer on je jedini s kojim sedim i ćutim, samo ćutimo, jer to je naša stvar, ta naša bliskost kojoj su reči suvišne. Jer on je jedini moja krv! Moj brat! Brat... Onaj čije su oči iste kao moje, onaj čija me tuga neizmerno boli, onaj čiji me uspesi najviše raduju, onaj zbog koga ustajem u osam ujutru i kad ne moram, samo da bih ga ispratila na fakultet, sklupčam se pospana u fotelji kraj njegovog kreveta i budim ga uporno, i par sati kasnije neizmerno se radujem toj oceni u indeksu, kao i svim prethodnim od 6 do 10, a ima ih od svake pomalo, i jednako sam im se radovala, onaj zbog koga bojim neke tamo ciglice do 3 ujutru iako sutradan idem ujutru u školu, onaj s kojim sam pre neko veče ležala ušuškana gledajući seriju... Ponekad daleki, a uvek bliski, ne pokazujemo ono što osećamo, jer se podrazumeva. Jedino sa njegovih usana Icke zvuči tako neodoljivo slatko. "Icke, ajde ovo, ajde ono... Molim te!" Da, brat-jedina osoba na svetu koja može da me izmoli da peglam, i to peglam sa osmehom na licu! Jedini moj Stefan!
Mene stari ljudi mnogo vole! Obožavaju me! Ja im dodjem melem na ranu. Svi bi da imaju baš takvu unuku. Danas me zvala nana Savka, moja prva komšinica a i rodjaka, naše kuće se lepe, i uznemirena je bila, nije joj bilo dobro, pa me je zamolila da joj merim pritisak i malo pravim društvo. I otišla sam, naravno. I izmerila sam ja, ona se malo i uplašila, a pritisak joj je dobar, prilično, i kad je čula to "Uh, sad mi mnogo lakše, sad si me ohrabrila! Koje slatko ćemo da otvorimo?" Mmm... Slatko od višanja. Ipak je izbor pao na višnje. Nisam jela slatko sto godina. Nekako je izašlo iz mode, sa svim onim tacnicama, poslužavnikom i miljeom, i kašičicom i čašom vode. Lepo je zaista slatko, svaka joj čast. Nije loše družiti se sa starijom generacijom! Znaju znanje! Posedela sam neko vreme, popričale smo se i na polasku mi se zahvalila srdačno nana Savka, mada zaista nema na čemu, nije mi bilo teško, i rekoh joj da sam uvek tu. Zaista mnogo obožavaoca imam medju starijim generacijama. Tako sam i u redu za pasoš stekla prijatelja, osamdesetogodišnjaka, a mnogo je sladak, zaista, i učen je čovek, lekar u penziji, i pametan je mnogo, uživala sam u razgovoru s njim, i oduševio se mojim izborom budućeg zanimanja, rekao kako mu je mnogo drago da čuje da mladi idu u tom smeru, i na kraju kad je sin došao da ga zameni i praktično ga jedva namolio da ide kući da odmara, pošao je nekako i onda se vratio i rekao sinu "Nisam se pozdravio!" i meni jedinoj učtivo pružio ruku "Drago mi je da smo se upoznali, dovidjenja!" a sinu ponovo "Mnogo je dobra devojčica!" na šta sam se ja nasmešila "I meni je bilo drago, dovidjenja!" I imam tako n primera, samo ne mogu svih da se setim, a ni da ih nabrojim. Skoro isto kad sam obukla onu haljinu koju mi je sestra donela na poklon s mora, i pošla sam da se nadjem sa drugaricom, i jedna gospodja, koju sam tad videla prvi i jedini put, mi se obraća "Gledam kako nailaziš niz ulicu, i ne mogu da ne zapazim, prava si lutkica!" i morala sam da se nasmešim i zahvalim ljubazno. Ne znam koja je moja tajna, ali da me obožavaju oduvek, obožavaju me, moj komšiluk ceo, ceo kraj, osoblje Maxija tu u mom kraju, svi me znaju... I svi me oni vole! A da, zaboravila sam, danas sam dobila komlimente na svoju novu frizuru, ali ipak je najsimpatičniji bio od teta Lenke. Teta Lenka ima 70ak godina, dame se i ne pitaju za godine i ja se izvinjavam, ali ona je uprkos godinama teta, jer nije važno koliko godina imaš, važno je kako se osećaš! I ona jedina ima dečka u našem komšiluku. Vera, Beka, Savka, ja, mi ništa, ali zato ona... :) I teta Lenka, najveća riba mog komšiluka, mi je rekla "Mnogo ti je lepa kosa, Ikice! Jel da, Vera, da joj je mnogo lepo! Ma, najbolja devojčica u celom komšiluku!" I Vera se naravno složila, jer je ona moja najveća obožavateljka, ali ona je van konkurencije, ona je ipak moja baka, jedina!
I pre neko veče dok sam prala sudove do dva ujutru imala sam vremena za razmišljanje na pretek. I ne prestajem da razmišljam, zapravo. Onda sam one večeri gledala stare slike. I iskreno uživala sam u tome! Prošlost mi je u glavi često, ovih dana, ali sam ipak shvatila da je vreme da počnem da razmišljam i o budućnosti. I tako razmišljajući shvatila sam da je možda došlo vreme za neke promene, za donošenje nekih važnih odluka. I ja se ne bih zvala Mladenović Ivana da ne obožavam drastične promene. Moja velika misao Ako je promena neka je drastična! I u to ime počela sam sa drastičnim promenama promenivši svoju frizuru, ipak sam ja žensko. I videvši prvi pramen, prvu loknu dole na podu znala sam da je to greška, ali eto... I nema ih više, nema lokni. Gotovo sad. A baš je na red za razmišljanje došao izbor mog budućeg zanimanja. Iako sam odlučila čime želim da se bavim još pre 5 godina, i samim tim znam na koji ću fakultet, ipak u svom ovom mom razmišljanju naravno da mi je palo na pamet da moram da preispitam da li je odluka koju sam donela pre 5 godina a koja će uticati na ostatak mog života i dalje ona prava za mene. Ali istina je da ne znam. Rezultat moje prve u nizu drastične promene me je ostavio bez daha, ali ne u onom dobrom smislu. I onda sam došla do zaključka da možda, ali samo možda ja trenutno nisam u stanju da donosim ikakve važne odluke, i da drastične promene odložim malo, posebno onu koja će biti od velike važnosti i imati uticaj na ceo moj život. Preispitaću ja to drugi put, kad budem bila spremna za to. Sada još nisam! A za sada treniram na nekim manje važnim drastičnim promenama.
08. septembar. U rukama mi je pozivnica za venčanje, sa današnjim datumom, od pre jedno dvadesetak godina, tačnije 24 i ta stara fotografija, fotografija srećnog para, mlade koja sa osmehom i sjajem u očima gleda u svog mladoženju, jedinog, onog pravog, i njega koji se ponosno osmehuje a u očima im sjaj, vera i nada. Nada da će svi oni zajednički snovi biti ostvareni. Neki sigurno jesu. Evo jedan njihov san, osmeh njen, oko njegovo, gleda kroz suze u tu fotografiju, a i kroz suze ipak sliku jasno vidi, jer nemoguće je ne videti jasno ljubav. I skliznuše mi ipak suze niz obraze...
I eto, ponovo sam u svojoj staroj sobi, u novom krevetu... Da, kupila sam novi krevet! Da, u neko možda skorije vreme, možda ne tako skoro ipak će sve biti novo. A uspomene, uspomene ostaju one iste. I volela bih da mogu da kažem da se ne sećam kad sam zadnji put provela noć u ovoj sobi, i probudila se u njoj, ali istina je da se savršeno jasno sećam. Sećam se tog jutra kao juče da je bilo. I sada kad god sklopim oči u ovoj sobi vraća mi se to jutro, jutro pre skoro 7 godina. I ne mogu da zaspim. Gluva noć ovde, čuju se samo tupi otkucaji sata. Tak, tak, tak, do duboko u noć. A meni pred očima samo ta slika. Za mene vreme je onog jutra stalo u ovoj sobi. A ipak tak, tak, tak... I ustala sam, skinula sat sa zida i izvadila baterije. I vreme je stalo. Ponovo. Sledeće večeri vratila sam se u sobu moje majke, u naš veliki bračni krevet. Otvoren prozor, a napolju čujem crvčke, i kasni voz, odlično se čuje u tihim noćima. I zaspala sam, veoma brzo. Kasnije kroz san sam samo osetila kada je i ona legla kraj mene, u njen i moj bračni krevet.
I tako ja evo vodim moj fantastični život, prosto nemam vremena da sve postignem. Ne sećam se kad sam zadnji put presedela ceo dan u pižami, posvetila taj dan samo sebi. Ispunjeni dani, nema šta, a ja se ipak povremeno kad nadjem malo vremena osećam neispunjeno! I ne bih ja to ni shvatila da nisam srela njega, karaktera onog sasvim drugog filma, one komedije od filma koju sam jedino ja shvatila kao dramu. Karakter nekog sasvim drugog fima, da, baš. A davao se film već par godina evo, i očigledno se još uvek na neki jadan način daje, i svi iščekuju kraj, jer već je sve rečeno, već je sve vidjeno, ali kad će već jednom da se završi? I nisam zaljubljena u njega, to zaista mogu da potpišem, ali ostala su neka osećanja prema njemu, ostala sam ljuta! I hodam ulicom, vodim svoj fenomenalni život i vidim njega. Sa jedno sto metara ja naravno ugledam njega, kao i uvek. I umesto da odmah tražim najbolji način kako da pobegnem, ja idiot nastavljam, želim da ga vidim, kao neki najgori mazohista, i eto već je tu kraj mene, ja skidam naočare za sunce ne bih li se javila a on samo nastavi dalje putem i nasmeja se. Nasmeja se pokvareno. Pre nekog vremena možda bih ja pomislila da se slatko nasmejao, ali ne, nasmejao mi se u lice jasno mi stavljajući do znanja "Bože, kako si ti jadna!" I jesam jadna! U pravu je! Ali sam ipak ljuta na njega jer ne mogu da verujem da mi se nakon već par godina prikazivanja našeg tj mog filma nije ni javio! A ja, ja sam i dalje nekako navučena na njega! Uspela sam ja nekako da ubedim sebe da nisam zaljubljena u njega, i to zaista funkcioniše, još od mog rodjendana, ali istina je da baš od tada ja više nisam u stanju da se zaljubim! A mogla bih, baš bih mogla, zaboga upoznala sam Onog Pravog letos, ali ne, ja sam nakon njega ostala ljubavna sirotinja, nesposobna da išta više pruži! I am Ivana, and I am still addicted to V. I baš kao i svi zavisnici i ja sam rešila da se lečim tako što ću jednu zavisnost zameniti drugom. I to ni manje ni više nego imenjakom moje muke! Gde li mi je pamet bila? I bilo je lepo, bio je vatromet svuda oko nas, osim u mojoj glavi, jedino je taj je*eni vatromet izostao! A ja, ja sam se vratila kući sama, pustila muziku, i razliše se sobom te reči "sreo sam ljubav iz prve pesme, istinu mojih dečačkih dana..." I da, i ja sam srela ljubav iz prvog stiha. Ako se to uopšte zove ljubav!
Ne pamtim bolji vikend, ni bolji provod...! I dalje pamtim kako ono beše Onaj Pravi izgleda negde u mojoj glavi. Sa svim svojim savršenim osobinama... Ma pljunuti Klark Kent! Moja slaba tačka. Uvek je tu da spasi dan, damu iz nevolje, sa ove planete... Ali istina je da su se proredili fini i pametni, pristojni i slatki dečaci, i naravno štreberi. Da, da, štreberi, moja najslabija tačka! I da, umalo da zaboravim, mora da bude smotan, neodoljivo, slatko smotan! I ako uopšte postoji takav moraću odmah da se policijskim lisicama vežem za njega do kraja života! A ja na to još uvek nisam spremna! I čemu onda potraga za Njim? A šta ako smo se nas dvoje već sreli? Sasvim je moguće. Inače smatram da je baš on moja srodna duša, kompatibilnost 100%, i po svim tačkama optužnice, tj moje lične potere odgovara profilu, od 1 do 10 ocena stručnog žirija, tj mene 11+ , zaboga on jede jednako sporo kao i ja, jedini on na svetu! A ja? Ja prema svojoj srodnoj duši ne osećam, ne osećam... Ne osećam ONO... Nema onih leptirića u stomaku, nema one totalno ludačke euforije, onog gledanja u daljinu sa osmehom na licu koji ne umem da objasnim ni sama... A tako je dobar, i inače tu je činjenica da je po mom mišljenju idealan, i neverovatno mi je drag, teoretski sam izuzetno zaljubljena u njega, tj moj mozak je, ali... Ali u praksi moje srce ne poskakuje kad ugledam taj osmeh, osmeh za 11+. I uvek ću imati u rezervi one policajske lisice negde u zadnjem džepu kad budem bila kraj njega, ali... Ko zna? Možda jednog dana? A dotle, dotle ću uživati u vikendima kao što je ovaj, sa svojom najboljom drugaricom! I u društvu nekih tamo, idealnih nekih tamo, savršenih nekih tamo, "ko zna da li ćemo se ponovo sresti" nekih tamo, nekih tamo sa izuzetno dobrim... dobrim srcem :))) Eh... Neki tamo... Samo da dodam da sam na pitanje "Na skali od 1 do 10 neki tamo je...?" ja spremala da odgovorim, nasmešila se i promašila cela celcata vrata! Ne pamtim zaista bolji provod!
Koliko mi puta samo padne na pamet da nešto zapišem ovde, a sve nekako nemam vremena... I da, da počnem... U poslednje vreme ne prestajem da razmišljam o onoj čuvenoj "Dobar i budala braća rodjena." Žalosno, ali istinito. Koliko je neko dobar baš toliko ga svi gaze, ni manje ni više! I baš toliko ga ne poštuju. I koliko je neko dobar baš ni za toliko stotina godina mu niko nikada neće reći hvala, ni jedno jedino hvala. Najobičnije hvala. Za svu ljubav, možda tihu, ali bezuslovnu ljubav, za sva žrtvovanja, za sve ustupke, za sve usluge, za od srca pruženu pomoć, za sve one male sitnice... Za sve... Ne! Ni jedno jedino hvala! Ali sve ima svoje granice, pa i dobrota. Pustiš, pustiš, i puštaš ljude da te gaze, ideš kao nekom linijom manjeg otpora, i onda taj neko nagazi samu granicu tvoje dobrote, samo je malo nagazi i onda pukne film, i oteraš ih sve da ne kažem gde... I onda, kada zapušiš usta svima, i kada svi zaneme u njihovim očima vidiš nešto što do tada nisi video, vidiš poštovanje! Poštovanje i nemi aplauz... Ali aplauz za samo taj jedan momenat, momenat u kome ti je pukao film. A za sve one trenutke dobrote? Svašta! Pa tad si bio budala!
Tako bi mi legla sad neka kiša, neki pljusak, oluja, neka elementarna nepogoda, da se istutnji... Da oslika sve ono što ja ne mogu, sve ono što ja ne smem, jer već sam i ja počela da verujem u svoju ulogu jake osobe, a istina je da više ne mogu! Ne mogu višeee!!! Najradije bih pokazala sve svoje slabosti, i izgubila se u nečijim toplim rukama, rukama podrške, rukama prijatelja, tolpim rukama. I evo otišla sam, legla sam da spavam, i grlim jastuk, sve čvršće i čvršće ali hladnoća ne nestaje...
Jaooo jedva čekam!!! Raspust počinje 19.juna, i lepota, i sloboda, i život počinje 19.juna i dolazi moj jedini Vlado Georgiev da obeleži početak lepšeg života!!! Euforijaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa
Evo sedoh da napišem nešto! Nemam inspiraciju... Već duže vreme. I nisam zaljubljena već duže vreme, tako da je moguće da mi zbog toga manjka inspiracija. Ali zato imam vremena za razmišljanje na pretek, posebno ovih zadnjih nedelja! I pokontala sam tako neke stvari! Ma do mene je! Da, do mene je! I svi oni momenti samoće, najdragoceniji, mometi za pamćenje, momenti za razmišljanja, momenti za snove, i oni momenti tuge, i sreće, svi oni, i daleki i bliski, svi su bili najlepši. Sve vreme bilo je do mene! A ja tek sada vidim to! I am not relationship kind of person! ...i ne bih menjala svoj najlepši solerski zivot ni za šta na svetuuu!
Hodam ulicom, razmišljam, kao i uvek, ja nikad nisam sama, uvek u mislima razgovaram sa sobom, i u stvarnost me iznenada vrati jedan tako poznat glas, glas koji nisam čula baš, baš dugo. Okrenem se, pogledam-on, isti kao i uvek! Isti onaj kome sam verovatno posvetila svoja prva dela! Moja velika neostvarena ljubav! I videh ponovo sve ono što sam videla i tada, sve ono što sam tada tako volela. Mozda su baš takve neostvarene ljubavi najinspirativnije, u meni je definitivno probudila pisca, i eto... Volim te ja još, na neki način... I po ko zna koji put javio si mi se, podigao malo obrve, na šta sam ja oduvek samo tako padala, iznova i iznova. I odmahnuh i ja tebi, nasmejana, ipak: Eh, ja sam se ložila na tebe... I sasvim iznenada, moj osmeh posvećen tebi, spazio je i tvoj drug koji je tu na klupi ispred tvoje zgrade sedeo sa tobom, ja ga nisam ni primetila, videla sam samo tebe, i začuh još jedno "Ćao!" i tek tada videh i njega... Njega... Ali on je karakter nekog sasvim drugog filma...
Umela je kišobran otvoren da nosi a ni otkuda ni traga od kiše! Sa olovkom u ruci i cvetom u kosi umela je noćima da sedi i piše!
Znala je da voli puno i nespretno, i tom ljubavlju da se inspiriše! Sedim na prozoru, pogledam setno odraz svoj u oknu, nje tu nema više!
Nestala je sa snovima svim, sa u pisanju provedenim noćima, sa inspiracijom, i poznatim onim, onim sjajem u krupnim očima!
Sa prozorskog okna razliva se kiše kap, od kada je nema kiša neprestano lije, u mojoj duši za njom uvek će se čuti vap i pitanje zašto u odrazu mom više nije?
Kako da promenim sve? Ili makar vratim sve na staro i pronadjem sebe, da pronadjem onu osobu kakva želim ponovo da budem? Onu osobu koja mi silno nedostaje? Onu osobu koja je umela da uživa u životu, i u jedva izdvojenim u noći trenucima za sebe, trenucima samoće, u kojima je bilo svega osim samoće, trenucima u kojima su nastajale sve one meni tako drage pesme, priče, snovi... Gde li je sada ona? Ne znam! Kada je nestala i sa sobom odnela snove, inspiraciju i sjaj u očima? Ne znam! Na njeno mesto došla je sasvim nezasluženo ova osoba u kojoj ja ne vidim sebe ni svoju sreću. I najviše me brine hoće li se ona ikada vratiti?
Kada sam razmišljala o danu 19.02.2009. zamišljala sam neku verziju "Ajde ne!" Ali nije tako bilo! Bio je to jedan lep snežno beo dan, dan na koji sam ja u 12:30 postala punoletna! I kao što rekoh nebrojeno puta ja sam odgovorna za ovaj sneg, naručila sam malo kao poklon za rodjendan, ali sam količinski izgleda preterala! Ups! :) I na pitanje "kako je sad?" i "šta se promenilo?" mogu samo da kažem "Ostala sam uvek ista!" Jedino što osećam je neko rasterećenje, jer mi je taj datum bio kao neki deadline, i sada kad sam preživela taj krajnji rok koji sam sama sebi nametnula osećam se slobodno, oslobodila sam čak i sve svoje misli! I sada mogu sve što hoću! I lepo mi je, srećna sam, slobodna, volim svoje punoletstvo, i ne mogu da verujem da je tako, nikad nisam razmišljala na taj način, a još manje verovala da ću obožavati svoje punoletstvo!!! I sneg pada all over again a ja sam kao rodjena all over again i neopisivo srećna nakon mnogo dugo vremena!!!
Ivana Mladenović ist am 19.02.1991. geboren. Sie lebt in Niš. In ihrem führ Jugend hat sie die Leidenschaft zum Schreiben gefühlt . Seitdem schreibt sie oft in ihrer Freizeit. "Liebe & Träume" ist ihr erstes Buch. Sie hat ihre Geschichten und Gedichten in erstem Buch mit der Unterstützung von ihrer Familie und Freunden herausgegeben. Ihre erste Geschichte "Wenn nur habe ich dich nicht kennengelernt" hat sie in ihrem 15 Jahr geschrieben. Allen großer ihren Sympathien hat sie Geschichte oder Gedichte gewidmet. Erste Gedichte "Freunden" shrieb sie als sie 17 Jahre alt war. In ihrer Werken erzählt sie über ihre schönsten Träumen, Verlibtheit, Freundschafts, platonische Liebe, tiefe Liebe, erste Liebe, Warten, Hoffnung, Enttäuschungen, Inspiration und über Augen in welcher sie ihre Inspiration findet. "Ich lebe in der Hoffnung auf Liebe! Nachtlange schreibe ich. Meine Inspiration finde ich im meinem Liebsleben, mein inner Welt, meine Träumen und in der Entzückung, der nur in verliebt Person ist.Ich glaube dass meine Zeilen, Versen, Werken Seele, meine Seele haben!"
Ostani... Ostani, još ove noći, Lakše će mi san na oči, Budi drug mi ti, Hajde ostani...! Ostani... Vidi kiša napolju šapće, Još sat-dva i ona staće, Budi dobar ti, Hajde ostani...! Pobeći sad od svega želim, Da ovaj tren sa tobom delim, Svi su zaspali, Hajde ostani...! Ostani... Vidim oči ti sjaje u mraku, I tvoje kose miris u zraku, Budi moj ti, Hajde ostani... Crvena jabuka
Po prvi put u mom životu mi je izjavljena ljubav! VOLIM TE Reči dve o kojima ne prestajem da razmišljam, kao ni o njemu! A nisam mu ni priču neku, niti pesmu neku posvetila! Ali posvetila sam i ja njemu te dve reči koje nikada niko drugi nije primio od mene, niko osim njega!
Gimnazijalka sam, može se reci tipična, a opet...Pišem prozu, i pesme, oduvek živim u nekom svom svetu, svetu u kome verujem u ljubav izmedju ostalog! Voleti... Da, ja sam ta koja voli, nespretno, istina je, ali volim! Porodicu i prijatelje, prvenstveno i najviše! Volim vaaas! Ja sam ona koja stalno nešto sanja, i obožava da sanja, čak i budna sanja, ona koja razgovara sama sa sobom, povremeno, čisto da prekinem tišinu, ona koja skuplja kučiće, mačiće, tu po kraju, koja je u stanju da pokupi i neznanca pod kišobran, a bilo je vedro nebo, jedina koja šeta osmeh po izuzetno tmurnom danu! I da, ja sam ona koja uprkos upali grla dve uzastopne večeri peva u najveće na koncertu V. Georgieva. Da, da, to sam ja! Možda sam se malo promenila! Sada znam da život nije crno-beli film. Postoje nijanse. Uvek su postojale. Ali istina je da se neke stvari nikad ne menjaju! Uvek ću biti ona koja živi za ljubav, sa puno vere i nade, ona koja od sreće i plače i vrišti u isto vreme jer je Klark konačno poljubio Lois, ona koja se uči da nosi sreću sa stilom, ali se retko kad seti da je izvuče iz ormara i dune prašinu koja se na njoj nakupila, jer ja sam ona koja se genijalno duri, jedina neodoljiva Ic!
