Ljubav, najzad

Šepureći se u svom novom belom mantilu, sela sam mu u krilo i upitala:
I, šta imaš da kažeš svom farmaceutu?
Da ga volim.
Zagrlila sam ga jako, i ne, nisam se izgubila u tom zagrljaju, niti u poljupcu koji je usledio, pronašla sam se!
Volim i ja tebe!

Nedostaješ, uvek!

Tople suze klize mi uporno niz obraze. Vruće mi je. Zašto i suze moraju da budu tople? Nedostejš mi, znaš? Nedostaješ mi i onda kad sam srećna. Nisam to do skora znala. Zato što dugo i nisam bila srećna. Nedostaješ i tada, da s tobom delim svoju sreću, da me zagrliš i budem još srećnija. Činjenica je doduše da mi mnogo više nedostaješ kada sam tužna. Kad mi se suze slivaju niz obraze a da to niko i ne primećuje. Kad nedostaje onaj osećaj pripadnosti. Pripadnosti porodici. Društvu. Svetu. Kad sam sama i kad bih najradije pričala sa tobom pentrajući se uz neke planine ili berući marele i smokve. To su mi neke od najlepših uspomena, znaš? A mnogo toga sam i zaboravila, priznajem. Pa se sad držim nekih uspomena kojih se još uvek sećam kao davljenik za slamku. Ne ljutiš se što sam zaboravila? Prolazi već deseta godina bez tebe. A ja samo želim da legnem pored tebe, dok ti spavaš držeći u čini mi se, levoj ruci, knjigu. Gluvi barut, Branko Ćopić. Pokušala sam da je čitam prošle godine, znaš? Nije mi se dopala, razočarala sam se, odložila sam je nazad na policu posle prvih dvadesetak stranica. A uvek ću pamtiti tu sliku kako savladan od umora zaspiš na kauču ne ispuštajući svoju knjigu iz ruke. I mene kako se polako ušunjavam kraj tebe. Želim i sad da se ušuškam tu na tvom desnom ramenu i da sve prođe. Sva tuga, bol, otuđenost i taj osećaj nepripadnosti. Kao i tada. Kad sam cela mogla onako sklupčana da stanem ispod tvoje ruke i da znam da tu pripadam i da sam tu sigurna. Najsigurnija. Gde sad da odem da to osetim ponovo?

Neka... Ne diraj...

I ne znam zašto ali uzeh da posle par godina ponovo pogledam svoj omiljeni film. Nisam sigurna da mi je i dalje omiljeni. Htela sam da igram na sigurno, da pogledam nešto što znam da me je jednom oduševilo. Međutim nisam uspela da oživim tu emociju, to oduševljenje. Zatim sasvim slučajno ovih dana naleteh i na film snimljen po jednoj od mojih omiljenih knjiga. Ne mogu da se oduprem utisku da nije do mene, već do toga što film nikada zapravo nije mogao da parira knjizi. Pitam se da li postoji ijedan film rađen po knjizi, a da je bolji od knjige. Makar neki izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ili je knjiga bez sumnje uvek bolja? I da li ono što se jednom oseti, oseti se tada, a kasnije nikada više na taj isti način?

A šta bi sad radila da se zaljubiš?, pitala me je.

Ne znam., rekoh. Ne mogu da zamislim.

I zaista ne mogu ni da zamislim. Ali očigledno ne isto što i nekada...

Možda da pročitam ponovo knjigu? Čini mi se da je film nije verno dočarao. Ne tu emociju, ne one scene koje sam tako jasno videla čitajući je, a sada su na filmu izostale. Umesto njih su prikazane neke kojih se uopšte ne sećam. Možda je ipak bolje da ih ostavim u sećanju? Tamo je bolje.

Zašto jedna lasta ne čini proleće?

Srećan Božić, pre svega!

Meni lično, nikad tužniji, a omiljeni mi je praznik. Nedostaju mi i otac, i Vera, možda i više od oca. I neodstaje mi brat koji je ceo praznik proveo dole spavajući. Nedostaje mi onaj porodični duh, osećaj pripadnosti. Gde je moja porodica? Gde ja pripadam? I nedostaju mi svi oni koje volim! Verovatno otuda moja ovogodišnja novogosišnja rezolucija da i kad me iznerviraju dragi ljudi ne dozvolim da to zaseni sve one lepe trenutke koje smo delili. I mrzim što sam dozvolila patetici da mi zaseni ovaj dan, jer zaista volim Božić!

Da l' si samo vera ti Vera il san? Moja Vera...

-Ništa, zar ne?, pitala sam.
-Nema... Ali biće., dodala je ona žena kad sam već polazila sa uplatnog mesta Narodne lutrije.
Kada? I zašto li sam uopšte mislila da se vera dobija na lutriji? Možda zato što sam je uvek igrala sa Verom? Nedostaješ mi, znaš? Svakog jutra, kad iznova shvatam da nećemo zajedno doručkovati i gledati tv, i da me nećeš ispratiti na fakultet, a ni dočekati, a ne znam šta mi od svega toga teže pada. Šta mi više nedostaje? Možda tvoji saveti, i ono tvoje navijanje za mene i svaku moju glupost. Niko ne ume da navija tako. Ne kao ti, znaš? Najviše mi ipak nedostaje tvoja vedrina, onaj tvoj optimizam, to stanje duha, ne znam kako da to nazovem. Kako ti je polazilo za rukom da ne kloneš ni kad je teško i čini se da nema izlaza? Kako si verovala u bolje sutra? Zašto? Ja ne umem. I muka mi je od ovih mojih usiljenih i veštačkih osmeha, na koje znam da ne bi bila ponosna. Šteta što nisam više na tebe. Što to nisam uspela makar da prinaučim od tebe. Možda još uvek nije kasno? Ne znam... Ne znam verujem li u to. Ironija, imala sam najjaču Veru, a sad vere ni za lek.

I?

-I?
-Ništa posebno.
-E jebi ga.
-Jebi ga. To je problem sa očekivanjama. Uvek se razočaraš.
Dok sam ponovo vrtela ovaj razgovor u mislima čula sam zvuke meni dragih pesama. Otišla sam do prozora ne bih li ih bolje čula. Dopirali su iz sobe ispod moje, sobe mog brata. Kod njega je moj kompjuter, otud i moje pesme. Posmatrala sam prolaznike dok su se zvuci peli naviše do mene i dalje. U jednom trenutku pogled mi zastade na liku kog sam poznavala iz osnovne škole iz viđenja. Uzrečica mu je bila "Život je pas.", a možda je i sada, ne znam. I tako smo ga i zvale moje drugarice i ja, iako smo mu znale ime. Mršav, uvek nekako skromno obučen, gotovo kao prosjak, sa svojom uzrečicom "Život je pas" i svega 13, 14 godina, izgovaravši je sa nekom pomirljivošću. Ludak, mislile smo tada. A ko zna? Možda nije problem u očekivanjima. Možda je problem u životu. Možda je život zaista pas.

Zato

Duša mi je umorna.
Ležala bih. Zatvorenih očiju. Sa rukama ispod glave. Ne osećajući ništa. Ni bol. Ni radost. Slušala bih dok se skidaš. U ritmu kišnih kapi koje za sobom ostavljaju miris sparine i tek procvetale lipe. I ćutala bih.

NEneRVIRANJE

Danas sam rešila da se ne nerviram. Za sve koji bi mogli da me nerviraju i obasipali me raznim materijalom za nerviranje, rekla sam da su laž. I išlo mi je dobro, sve dok nisam stigla do ćoška svoje ulice. Ne znam kako, ali tada sam se pogubila i pomrsila sve konce koje sam do tada koliko toliko držala u rukama. I iznervirala sam se u trenutku. Zbog... Zbog svega. Zvonila sam uporno i nervozno dok mi najzad nije bilo otvoreno. Ušla sam u svoju sobu, bacila torbu, jaknu i ostale sitnice na već postojeći lom i sebe na nenamešteni krevet. Uključila sam kompjuter i pustila neki ljubavni film koji sam pre neki dan skinula i zapazila nekoliko zanimljivih scena kada sam proveravala da li moj kompjuter može uopšte da ga pročita, zbog stare grafičke. Veoma zanimljivih scena. Medjutim ja ne bih bila ja kada i tada ne bih razmišljala. A gledajući razmišljala sam o činjenici da ne postoji nijedan film o nerviranju oko rasporeda ispita, kolokvijuma i sličnih obaveza, o svakodnevnom ponavljanju tih datuma, razglabanju kako su nehumani, i tako sve u krug, i neučenju kao protestu, o nerviranju oko loma i nemrdanju prstom u znak protesta, o usamljenosti i onih sat-dva provedenih na klupici na keju u druženju sa čokoladom i nedeljenju sa nekim udaljenim za samo jedno "Halo..." u znak protesta, o razočaranosti u život a neshvatanju da je bitno samo krojiti način života po sreći. Jer svaki je život lep. Čak i onih neželjenih osam života u mojoj šupici.












Odoh da živim nešto vredno ekranizovanja!

Ivana, dosadna si!

Gnjavila sam uporno Garislavu dok smo još jedan petak u nizu provodile izležavajući se, ja u krevetu gledajući Ranjenog orla po ne znam koji put, treći valjda, i uzdišući za glavnim glumcem, kao kakva šiparica što bi oni u seriji rekli, a ona dole ispred grejalice nagrejavajući se i gledajući me kroz skoro spuštene kapke misleći "Kol'ko si ti neiživljena! I pusti me da spavam...". Ubedjena sam da bi mi to i rekla da može. Štipnula sam je još par puta po obraščićima i pustila da spava.

Jer u pravu je. Ne mogu da poreknem, da je saspem argumentima i njima oborim tu njenu teoriju. Dosadno mi je. Usamljena sam. Da, ja bih da živim. Ja bih da živim! Ne u ova četiri zida. Ne, ne ni u ta četiri zida. Ja bih da živim negde gde neću ni primetiti da zidovi postoje!

The hardest part about moving forward is not looking back

Biće bolje., govorila je uporno i svakodnevno.

Izvini! Izvini ako nisam savršena i ako si nezadovoljna, i ako želiš da ja budem bolja... Ja ta tvoja nerealna očekivanja ne mogu da ti ispunim.

Rekla je kako nije ona nezadvoljna mnome, kao što ja mislim, nego sam ja nezadovoljna i ja nisam srećna, kao i nekad rekla je i sada kako ja ne umem da se radujem, i ona to što mi i priča, priča jer ne zna šta da mi kaže, da me uteši, da meni bude bolje, e sad što je to ne vidim tako to je moj problem. Kao i sve ostalo. Sve je moj problem, jer sam ja kaže dovoljno matora da nikome ne polažem račune i da se organizujem kako hoću ne bih li bila srećna, a ja što ne umem to je opet moj problem, jebem li ga.

A ja? Kako se ja organizujem?

Pa preživela sam prvi ispitni rok u svom životu, položila sam 6 ispita, koliko sam i planirala, stigla sam da se tu i tamo još i vidjam sa mojim drugaricama, s nekom manje, s nekom više, ali sve u svemu stigle smo i da se šetamo, gledamo filmove, serije, idemo u pozorište, bioskop, na svirkice, kolače i imale vremena još za neke sitnice tipa trač partije.

Sve u svemu mislim da organizacija nije problem.

Možda ja zaista samo ne umem da se radujem?

Možda će i biti bolje.

Sve se da naučiti.

p.s. Srećan rodjendan, Ivana!

Ja nisam kockar, ali gubim

Istina...

Ono što već dugo prećutkujem.

Prećutkujem drugima.

Prećutkujem sebi.

Sebi više ne mogu.

Istina je da se nikad nisam osećala usamljenije, da mi nikad nije bio potrebniji zagrljaj i da nikad nisam imala jaču želju da dignem ruke od svega.

Ne sećam se kad sam zadnji put plakala.

Pred drugima sigurno godinama.

A pred samom sobom?

Ne sećam se.

Ali ne mogu više.

Ja ne mogu više.

I mrzim tu sliku koju svi imaju o meni. Nisam ja ta osoba. Nisam ja dostojna te slike. Nisam ja toliko jaka. I moja ledja pod teretom pucaju.

Razočaravajuće je to što nema nikog da to primeti.

Eventualno nabace još malo svog tereta. Pa šta je to za mene? Ma da.

I onda se zatvorim negde u kući.

A mrzim da provodim vreme kod kuće.

Jer ovo više i nije kuća, ovo je odeljenje gerontologije.

I onda razmišljam o onom danu kad će sve to da se završi. Smrću. I hvatam sebe kako zapravo priželjkujem taj dan. I onda se osećam krivom. Onda mrzim sebe. Kako se usudjujem da tako razmišljam? Kad sam postala takva? Pa to je moja Vera. Moja... Vera... Kad sam izgubila Veru? Veru u život?

Neće ona još dugo., šaputala mi je majka preko Verinih ramena.

Kao da ja to ne vidim.

I onda moram da pobegnem od svih tih misli. Od sebe.

Odem na fakultet.

Tamo sedim. Dosadjujem se, čini mi se, kao nikad u životu. Pitam se čemu sve to. I pitam se ko mi od svih njih, profesora i kolega, više nervira. I ne znam. Još jedno pitanje na koje nemam odgovor.

A sećam se kad sam planirala kako ću da živim svoj san.

Napokon, po prvi put u životu.

Moj san je poslednjih šest, sedam godina bila farmacija.

I uopšte mi nije jasno kako sam zamišljala da će to izgledati. Šta sam očekivala? Ne sećam se.

U svakom slučaju ovo što živim nije bio moj san.

Makar se ja još uvek nisam pronašla u njemu.

I onda ponovo dodjem kući, i trudim se da se odvučem iza nekih vrata i zatvorim ih za sobom.

Kako je bilo?, me ipak svakog dana presretne još na ulaznim vratima.

Dobro., odgovarala bih.

Dok jednog dana...

Dosadno, počela sam da vičem iz sveg glasa. Bilo je izuzetno dosadno, kao i svakog dana do sad, i predavanja su dosadna, i ljudi su mi dosadni, i... I...

Nisam nastavila. Samo sam sela i ćutala.

Ako hoćeš možeš da promeniš fakultet., rekla je.

Kako da promenim sve svoje glupe snove? Sva očekivanja? I ambicije?

I mogu li ja da zamenim sve ove loše karte koje su mi dodeljene, uložim sve što imam i krenem ispočetka?

Mogu li ja da zamenim ceo život?

Ne.

Čini mi se da po pravilima igre mogu da se zamene najviše dve karte.

A i to je rizik.

I pitanje je koje sam ja karte spremna da menjam.

Neke ću morati ipak.

Previše su slabe.

Istina...

Istina je, kao što rekoh još na početku, da nikad nisam imala jaču želju da dignem ruke od svega. Da ustanem, bacim sve te loše karte na sto, i odem.

Ali, istina je, takodje, da ja ništa ne ostavljam nedovršeno.

Dečko, rekoh onom gore što deli, zameni ove, i pitaj ove ljude tu šta će da naruče, na moj račun.

I obrisah suze.

p.s. Sutra je, kao zvanično, moj prvi ispit. Neka jača karta, a?

Znate, ovih dana, ja... Zapravo, ovih dana... Ovih dana...

Duboka noć. Sat je već bio otkucao dva. Ja sam stajala u dvorištu i nadgledala Beku i Garislavu, kako se ne bi potukle oko te kasne večere koju samo što sam im poslužila.

Pusto... Sve je pusto.

Bacih pogled ka nebu i iznenadih se kad ugledah zvezde. Ili makar nešto što je meni žmireći i čkiljeći ka nebu ličilo na zvezde.

Ko zna, možda ih zapravo i nije bilo?

Možda mi se samo učinilo.

Nisam imala naočare na nosu, sa dioptrijom u minusu, a zvezde su zaista daleko.

A i da sam ih imala pitanje je da li bih ih videla.

Jer istina je da ja ovih dana više ništa i ne vidim.

Ne vidim više nikavu lepotu življenja, a kamoli svrhu u istom, ne vidim izlaz iz svih ovih situacija, više nego dosadnih, ne vidim... Ne vidim više ništa osim navike. Navike da dišem, trepćem, navike mog srca da i dalje iz sekundi u sekundu lupa. Porodicu koja je postala loša navika od koje bih se rado otkačila, ali te loše navike se najteže ostavljaju. Nešto kao cigarete. Prijateljstva od kojih je takodje ostala samo navika, a i ta navika se polako gubi, i pitanje je šta je od nje ostalo.

I pitanje je i od mene šta je ostalo? Samo glupa navika, koju nazivam životom.

Dragi Deda Mraze...

Ivana (7 godina): Dragi Deda Mraze, želim bicikl za Novu godinu. Vozila bih ga sve vreme! I da imam sve petice.

Ivana (17 godina): Dragi Deda Mraze, želim bicikl dečka, nekog od onih mojih smotanih, za Novu godinu. Vozila bih ga sve vreme! I da imam sve petice.

Ivana (18 godina): Dragi Deda Mraze, želim dečka, nekog od onih mojih smotanih, za Novu godinu. Vozila bih ga sve vreme! I da imam sve petice.

Ivana (19 godina): Dragi Deda Mraze, želim dečka za Novu godinu. Vozila bih ga sve vreme! I da imam sve petice....Ma da si ti živ i zdrav!

Shvataš? Prekasno. I gde je tu smisao?

Ponovo sam počela da razmišljam o smislu.

Naravno što više razmišljam sve ima sve manjeg smisla.

Po prvi put u životu imam svoj ključ.

Da, bre, imam dvadeset godina. I da, bre, nikad svoj kluč u životu imala nisam. Pa... Možda jesam ključ onog lanca svoje bicikle. Dok mi i njega moji nisu uzeli sa sve lancem kako bi time zaključavali kapiju. I ne znam zašto uvek kažem moji, kad se misli samo na moju majku. Lanac je naravno na kiši zardjao, a kapija tako ostala trajno zaključana. Imamo dve kapije, srećom. I tako ja ostadoh bez jednog jedinog svog ključa. Mozgovi... Ženski. Kako vreme prolazi sve više se primećuje nedostatak muškarca u ovoj kući.

Ključ od kuće? Šta će ti? Pa uvek je neko kod kuće. Nije ti potreban.

Selgnula bih ramenima, prihvatajući i shvatajući poentu mojih.

I dalje je neko uvek kod kuće.

Vera.

Kao i uvek.

Pre oko godinu dana zvonila sam i zvonila.

Najzad mi je majka otvorila vrata.

Ajde bre, gde ste do sad?

Pa ja sam mislila Vera će.

I pošla je ona. Ali...

Prelom kuka, par meseci kasnije kao posledica gangrena, nepokretnost... I kjuč koji sada, od pre neki dan zvecka u mom džepu.

Da, tek od pre neki dan. Nakon što sam se veče pre toga smrzavala pred vratima čekajući je da dodje kući. Nakon svega. Shvatila je najzad. Sada kad iako uvek nekog ima kod kuće nema uvek ko da mi otvori.

Otključavala sam vrata po prvi put svojim ključem, puštajući kuče da udje prvo.

Radosno je utrčalo unutra.

A ja?

Istina je da skoro nisam osetila veću želju da pobegnem iz iste.

Ne mogu više!

Pfff... Velika stvar!

Brzo mi prolaze dani. I tako nailaze neki novi dani s kojima ponovo ne znam šta ću. Još manje šta ću sa sobom tih dana. A tek šta ću sa drugima. Jer me nekako svi nerviraju.

Neke sitnice me vade s vremena na vreme, ali samo na kratko.

Ustajem jednog jutra, dižem roletnu i vidim kako se ulica beli u nedogled. Sneg! Ne da me je oraspoložio. Kao malo dete sam se obradovala.

Ali me ponovo neke druge sitnice iznerviraju i vrate na početak.

I ponovo čekam neke treće sitnice koje bi me povadile.

Da li me to čini jadnom?

Kako se poruše sni a isto smo sanjali...

Sasvim neprimetno umireš. Umireš po drugi put. Ne znam kad me je više bolelo. Onda, pre osam godina, kada sam stajala sa grumenom zemlje u rukama, stežući ga čvrsto i ispuštajući najzad medju prstima ono što je od njega ostalo kad su me nečije ruke naglo povukle unazad, sklonivši me sa te hladnoće. Ili sada. Sada kada osećam da umireš ponovo. Ovoga puta u meni. Svaka naša uspomena, tvoja i moja, padajući u zaborav ostavlja za sobom prazninu koja se ubrzo ispunjava bolom. Uspomena mi već nestaje. A bol? Ne znam gde ću više s njim!

Suze me preplavljuju dok najzad ne skliznuše niz obraze.

Tata, nadam se da ćeš mi oprostiti. Ja ne mogu. Ali ja sam uvek i bila stroža prema sebi nego što si ti bio.

Brzo mi prolazi vreme. Nervoznim korakom. Jesmo li sretniji? Jesmo pametniji?

-Kao da sam sto godina ovde., rekao je.

-Jao, znam. I ja sam se skroz navikla.

I zaista jesam. Brzo mi prodjoše ova prva dva meseca studentskog života. Stigla sam da se opustim i da se sprijateljim sa nekolicinom ljudi, i da su mi neverovatno dragi već, i da kisnem s njima, i da se guram pod kišobran s njima, i da se smejem s njima. Da se smejem. A ostalih 60ak osoba? Pa na njihov račun se nekolicina dragih mi ljudi i ja sprdamo. Ali ti ljudi svojim ponašanjem stvarno mole na tako nešto, inače mi ne bismo. :)

-Jel će učiš biologiju za sutra?

-Ne znam ima li svrhe. To je trebalo da počnemo da učimo još pre dve, tri nedelje ako smo ozbiljno mislili.

-Što bre?, zbunila se.

-Pa tako rade "kul" deca na ovom fakultetu.

-Da, bre, da, bre!, smejala se, A od vikenda bismo mogli da počnemo za drugi semestar da učimo.

-Pa red bi bio, dosta smo se zajebavali., nasmejah se.

To je naš najučestaliji razgovor.

-Jel si uradila ovaj i ovaj zadatak?

-A šta planiraš da daješ u januaru?

-Jao, mnogo teško, mnogo teško, mnogo ima da se uči, lele...

-A kako ti ide spremanje kolokvijuma?

To su najučestaliji razgovori ostalih ljudi.

Kad smo već kod toga, prodje i prvi kolokvijum. Opšta hemija sa stehiometrijom.

-Stavi sat na sredinu, da mogu i ja bacim pogled s vremena na vreme., zamolih koleginicu koja je sedela do mene.

Sat koji je do tada ležao na stolu licem nagore, bliže njoj, samo je okrenula tako da ja gledam u njegovu poledjinu.

Ma sve si mi ga nakrivila.

Ali i na to sam navikla već.

E da, zadovoljna sam kako sam uradila, ali čekamo do iduće nedelje rezultate.

Navikoh se na ulice i sokake kojima sada prolazim svakodnevno idući ka fakultetu i vraćajući se kući.

Navikoh se i na peciva i navukoh se na krofne koje u pauzama kupujem.

Navikoh se da u pauzama visim i u čitaonici, toliko sam se navikla i opustila da osim što učim, tamo pišem i neke svoje pričice, a nekad i samo gledam u plafon.

Plafon? Pa kao da ga poznajem već sto godina.

Prolazim kroz krizu identiteta

Nisam kul. To znam. Nikad nisam ni bila. E sad, oduvek sam mislila da sam štreber. I bilo je lepo znati ko sam. Medjutim upisavši fakultet videh kako ustvari štreberi izgledaju. Kako se ponašaju. Kako razmišljaju. I sada? Sada ne znam ko sam.

Možda nije dovoljno živeti?

Možda nije dovoljno vidjati nekog svakog dana da bi bili prijatelji?

Možda je dovoljno vidjati nekog i jednom u par dana, nedelja, meseci i biti prijatelj?

Možda nije dovoljno vidjati nekog svakog dana da bi bio zaljubljen?

Šta ti radi nova simpatija?

Ništa, mama. Baš ništa!

Možda je dovoljno vidjati nekog jednom u ko zna koliko i biti zaljubljen?

Možda nije dovoljno reći ovo je poslednja pesma o njemu?

Možda nije dovoljno reći?

Možda je nekad dovoljno samo ćutati?

Mogu li ja večeras samo da ćutim? I možda sanjam?

Možda nije dovoljno sanjati da bi znao živeti?

Povlačim jedan za drugim dim cigarete. I? Ne osećam ništa. Shvatam-sanjam. Moj mozak ne može da mi pruži onaj originalni trip jer nikad nije iskusio zadati trip.

Jebote, Ivana, pojma ti nemaš!

Mešam gradivo...

Počela sam da noću sanjam zadatke, formule, jednačine hemijskih reakcija...

A za vreme časova? Za vreme časova slušam o hemijskim vezama, a razmišljam o nekim drugim vezama. I zamišljam njega, kao od majke rodjenog. Ona anatomija loše utiče na mene, šta ću?! Mada i to je sve hemija. A onda razmišljam, a sat? Da li bi mu ostao sat na ruci?

Pomešaše mi se oni noćni snovi i misli sa ovim dnevnim. A tek hemija sa anatomijom, skroz!

A ja bih samo da se pomešam sa njim. Jer slično se u sličnom rastvara, kaže hemija. A i anatomija nema ništa protiv.